Изградња Банске палате у Новом Саду

Драгиша Брашован
(25. мај 1887, Вршац – 7. април 1965, Београд)

„...Драгиша Брашован је личност која симболише читаву епоху новије српске архитектуре. Он је спојио у свом животу и свом делу три стила и три времена, будући да је био грађанин трију држава и трију различитих друштвено-политичких уређења...“

Родио се и школовао у Вршцу, студије завршио 1912. на Архитектонском факултету Техничког универзитета у Будимпешти, где је започео и пројектантску праксу у архитектонском атељеу Töri és Pogány (Тери и Погањ).
После завршетка Првог светског рата, неколико година је радио као градски архитекта у Зрењанину, касније је у Београду са архитектом Миланом Секулићем основао атеље Архитект, а од 1925. је радио самостално као Архитекта Драгиша Брашован. Излагао је своје радове у оквиру уметничке групе Облик, а био је и члан Групе архитеката модерног правца.
Други светски рат провео је у принудној изолацији, док је после ослобођења радио у Пројектантском заводу југословенских железница, Пројектном заводу Србије, предузећима Србија-пројект и Југопројект, краће време и у Црној Гори, а од 1959. до смрти обављао је дужност директора београдског пројектног бироа Савремена архитектура.
Од 1953. је био почасни и дописни члан енглеске институције Royal Institute of British Arhitects (Краљевски институт британских архитеката), а 1961. је изабран за дописног члана САНУ. Умро је у Београду 1965. године.

Почевши од првих пештанских дана и раних остварења до 1927. године Брашован је у својим делима примењивао је еклектичке елементе средњоевропске архитектуре.

• Зграда Српске банке у Зрењанину (1920)
• Есконтна банка у Београду (1921–22)
• Соколски дом у Зрењанину (1924)
• Црква Ваведења Пресвете Богородице у Орловату (1924–27).

Његова лична архитектонска филозофија била је прагматична и подложна заокретима. Уклапајући различите стилске елементе у чврсте и допадљиве целине његов стил се у наредним годинама практично приближио принципима модерне архитектуре.

• Шкаркина вила (1926–27) у Београду – кућа инж. Рихарда Шкарке
• Генчићева вила у Београду (1927–29) – кућа Ђорђа Генчића данас Музеј Николе Тесле
• Југословенски павиљон на изложби у Барселони (1929–30) – Брашовану је за овај пројекат припала Велика међународна награда за архитектуру.

Током двадесетих и почетком тридесетих година Брашован је био један од најпопуларнијих градитеља породичних кућа и вила у Београду.

Након овог прелазног периода Брашован се окренуо модерном покрету. Одступа од начела доследне функционалности и прибегава декоративности.
На првој изложби савремене југословенске архитектуре 1931. године у Београду публика је имала прилике да види пројекат југословенског павиљона за изложбу у Милану и прву верзију будуће Банске палате у Новом Саду.

Под утицајем Гропијусовог Баухауса, према Хегеровим и Менделсоновим узорима, хватао је корак са савременим токовима архитектуре, дајући свом изразу обележја домаће средине. Пројектовањем објеката у том периоду прошао је фазу експресионизма, симболизма и приближио се структурализму.

• Радничка комора у Новом Саду (1929-1931)
• Кућа Боривоја Ђурића на Зеленом венцу у Београду (1932)
• Трговинска комора на Студентском тргу у Београду (1934)
• Стамбена блок Пензионог фонда Беочинске фабрике цемента у улици Браће Југовића у Београду (1934).

Складношћу облика, зналачким третманом, рафинираним осећајем за материјал и детаље, занатским перфекционизмом пројектованог и изведеног, наметнуо се као врхунски архитект. Доказао је да није само умео да сустиже своје време, већ и да је, као велики градитељ, знао да се нађе и испред времена и средине у којој ствара.

Брашованов модернизам достиже врхунац крајем тридесетих година, трилогијом:

• Команда Ратног ваздухопловства Краљевине Југославије у Земуну (1935)
• Банска палата и Бански двор у Новом Саду (1936-39)
• Државна штампарија (БИГЗ) у Београду (1933-1940).

Његови пројекти из тридесетих година представљају незаобилазна остварења и важне оријентире у историји српске архитектуре XX века.

Била му је после рата поверена обнова бомбардованог Старог двора у Београду, пројектовао је потом велики број стамбених зграда у Подгорици, Јагодини, Зворнику, Шапцу, Аранђеловцу, хотеле у Тузли, Сопоћанима, Београду (Метропол), те робну кућу у Чачку. У Новом Саду пројектовао је велику палату Поште (1963), а од 1953. радио је и на ревитализацији објеката на Петроварадинској тврђави: под његовим руководством Официрски павиљон претворен је у ресторан, уређени су репрезентативни салони и подигнута тераса са видиковцем.


У пројектима насталим после Другог светског рата експериментисао је у духу тадашњег времена, приклањао се фолклорстичким манирима, покушавао је да помири предратни модернизам и послератни функционализам. У позним годинама живота Брашован се непрестано трудио да његови објекти не изгледају демодирано у очима младе генерације, али се са друге стране није могао ослободити потребе за идејним континуитетом свог дела.

„...Брашованова дела носе печат његовог препознатљивог антидогматичног и харизматског градитељског метода: оригиналност, оплемењену ликовни изражајност, композициону сигурност, равнотежу делова и целине, унутрашњу динамику и типичну брашованску склоност према детаљу...”

(фотографије: Музеј Војводине, www.srpska-banka.com, www.banaterra.eu, www.sr.wikipedia.org, www.sajkaca.blogspot.com, www.tinypic.com, www.limundo.com, www.smedia.rs)